#248

Jedna devojka je juče trčala niz ulicu. Zašto? Nije ni važno, jednostavno je trčala. Kuda? Ni to nije važno, važno je da se trudila da trči što je brže mogla. I jeste bila brza, možda i brža nego što je trebalo, umalo u jednom trenutku nije prestigla samu sebe. Uspela je da bude brža od srednjoškolskih nedoumica, ljubavnih nesigurnosti, porodičnog nasleđa, preuzetih genetskih šablona, ostavila je za sobom roditeljske ambicije i očekivanja, bila je brža od sopstvenog talenta koji nikada nije ni otkrila, prestigla je sva pitanja na koja nije imala odgovor, pa i ona pitanja na koja je imala odgovor koji nije htela da čuje. Trčala je i trčala dok nije naletela na ogromni plan koji je trčao pored nje. Nasmejao joj se i zaveo je osmehom. Trčali su jedno pored drugo i ona se zaljubila u dobar plan. I ona se svidela njemu. Pomislili su kako su stvoreni jedno za drugo, mada to ni ona ni on to nisu planirali. Počeli su da ih primećuju. Dok su zajedno trčali, pomalo su smetali drugima koji su trčali bez plana. Ili s lošim planom. Počeli su da ih prate. Čekali su da vide kako će plan da propadne ili kako će ona da ostane bez plana. Trčali su i naleteli na strmu nizbrdicu, pa se svima učinilo da će pasti, ali kada su se spustili do dna, ostali su shvatili da su oni samo uzeli zalet da bi krenuli ka onoj uzbrdici na kojoj su mnogi menjali svoje planove, ali umesto toga, oni su se držali jedno drugog. Neće stići do vrha, verovala je većina, spremna da ih dočeka u zagrljaju sažaljenja i razumevanja, ali nisu razumeli da oni uopšte nisu ni išli ka vrhu. Jednostavno su skrenuli desno i bilo im je lepo. Otišli su na bazen, gde su skinuli maske. On nije bio nikakav plan, a ona nije nikada ni želela da trči. Nisu imali ni imena ili su imali sva imena, nije ni bilo važno. Bio je to baš lep dan koji se nije završio.