#263

Uvek se pred dramatične događaje osećao umornim. Naučio je da prepoznaje najavu drame i da se na vreme pripremi za neizbežno. Međutim, poslednji put, dogodilo se dok je bio za volanom. Iznenada je osetio strahovitu malaksalost, dah mu je postao kratak, znao je da je nevolja pred njim. Onesvestio se. Za volanom.

„Ne znam“ ̶ ponovio je hiljaditi put. Vezan u baštenskom stakleniku, nije znao koji je dan, nije znao gde se tačno nalazi, nije znao s kim razgovara. Ispitivao ga je muškarac čiji lik nije mogao da vidi. Taj čovek bi ulazio u mračnu prostoriju i postavljao uvek isto pitanje: „Zašto?“

Prošlo je mnogo vremena. Osetio je da je jako umoran. Zaspao je. Probudio se na ulici. Ustao je, zglobovi su ga boleli, osećao je strahovite bolove u glavi. Pritrčala mu je devojčica i izgovorila stih: danas jesi sutra ne, da baš tako, što da ne. Devojčica se pretvorila u prah i nestala. Iznad njega se pojavio oblak iz koga je padala kiša koja više nikada nije stala. Izgovorio je glasno: „Zašto?“

Pored njega je upravo prošao čovek iznad koga je sijalo Sunce, koji je mogao biti on, slegnuo je ramenima i rekao hiljaditi put: „Ne znam.“