#328

Tog dana Smrt je bila veoma umorna i rasejana. Nijedan događaj se nije odigrao onako kako je ona planirala. Mnogi su taj dan preživeli. Sedela je u svojoj fotelji, spuštene glave, ruku oklembešenih pored tela. Čekala je da se okonča dan. Sedamnaest minuta pre ponoći, neko je pozvonio na njena vrata. Nije reagovala na zvuk zvona prvih nekoliko puta, ali je na kraju ustala s fotelje i uputila se ka vratima. Stala je pred vrata. Zvono se i dalje čulo. Neko je bio uporan da dođe do onoga što je neminovno. Četrnaest minuta do ponoći. Smrt je razmišljala o prolaznosti Vremena. Neko bi pomislio da za razliku od većine ljudi, Vreme njoj ne bi trebalo da predstavlja nešto važno, ali ipak, ono je bilo njen jedini konstantni saputnik. Smrt i Vreme. Par koji je uvek išao istim korakom. Ako bi jedno od njih dvoje zakasnilo, drugi bi povukao napred, ako bi pak neko požurio, drugi bi ga usporio. Smrt je danas mrzela Vreme. Na sreću, nije bio tu pored nje. Zvono na vratima nije prestajalo da arlauče. Iritantno, jednolično, neprestano. Smrt je pogleda kroz špijunku. Odskočila je unazad, prestravljena onim što je videla. Ovo joj se nikada ranije nije dogodilo. Po prvi put, Smrt se osetila živom. Osetila je strah. Bila je uplašena, zbunjena i srećna. Pribrala se i sasvim tiho, kao da ne želi da je iko čuje, da dâ i najmanji znak da je prisutna, ponovo se približila špijunki na vratima. Da je imala dah, prestala bi da diše u tom trenutku. Pogledala je. Užas je proleteo kroz njeno telo. Sa spoljašnje strane njenih vrata, videla je Smrt. Pored nje, postojalo je i jasno se ocrtavalo u ambijentu, Vreme koje te večeri po prvi put nije bilo s njom. Prvi put, videla je i osetila kako je ona sama izgledala i kakve je osećaje izazivala kod onih koje je posetila. Uvek je verovala da je prvi utisak najvažniji i da se jedino on pamti, a sad je i bila sigurna u to. Sedam minuta do ponoći. Znala je šta je čeka ukoliko otvori vrata. Sa druge strane, Smrt je takođe znala šta će se desiti ako se otvore vrata i suoči se s onom koja dolazi na samo jedan, prvi i poslednji sastanak. Smrt je ćutala. Smrt je zvonila. Vreme je proticalo. Otkucala je ponoć. Smrt je otvorila vrata. Ispred Smrti, vrata su se otvorila. Nije bilo nikoga. Vreme nije stalo. Smrt je pomislila da je sve u redu, ništa se nije dogodilo, osećala se živom. Osetila je olakšanje. Olakšanje koje osećaju svi, nakon tog prvog utiska, kada se sretnu licem u lice sa sobom. Osetila je da sada ima sve ono vreme koje nije bilo njeno pre nego što je poslednji put otvorila vrata.