#117

„Ups. Pao je.“

Sunčano jutro. Obaveze. Roletna u kvaru. Glava o beton. Ipak nije toliko visoko. Verovatnoća da preživi vrlo mala. A toliko obaveza danas. Svakog jutra petnaest minuta na roletnu. Bačenih. Koja glupost. Naprsla lobanja. A živ. Čovek je živ. Pomerite se. Pomerite se, ne prilazite mu. Ne može da se pomeri. Trepnuo je. Gužva. Neki nosevi, neke cvetne haljine, jedna napukla čarapa, jedne istrošene cipele. Guraju se. Guraju se da vide. A on nije uspeo da sredi prozor. Toliko obaveza danas. I još haljina, još šešira, neko gazi pikavac. I sve su bliži naprsloj lobanji. Lobanju niko ne poznaje. Kod lobanje se zaustavlja lopta. Klinac je u bermudama. Podiže loptu. Gleda. Pomerite decu kažu. Ne moraju da gledaju ovaj užas kažu. Toliko obaveza čeka. A čovek ne može da se pomeri. Igrao bi se. Igrao bi se igre radi. „Čovek je živ? Da li je to to?“ – pita neko. Klinac nema nikakve obaveze. Nervira ga ova gužva. Lobanja mu je isprljala loptu. Čovek ustaje i uzima klinca za ruku. Neki drugi čovek izbija klincu loptu i on otrči za njom. To je poznata njuška, jedino nju je prepoznao, ostalo su samo neki nosevi, neke uši, izbečene oči. „Idemo li?“ – upita njuška. „Guši me ova gužva.“ Čovek gleda u lobanju na betonu. Čovek gleda u pokvarenu roletnu. Kakva glupost, pomisli. Svakoga jutra petnaest minuta. Toliko obaveza danas. Čovek se smeje. Kakva glupost, kakva banalna sutrašnja vest, kakva trivija. Cvetne haljine i letnje pantalone se razilaze. Obaveze ostaju i dalje. Ravnomerno raspoređene onima kojima trebaju. A baš je lepo jutro. Sunčano. Šansa da se preživi? Nikakva.

„Eto, ode čovek kroz prozor, a mogao je majstora da zove za tu glupu roletnu… baš šteta.“

„Ne trabunjaj, to je Miroslav opet izbacio greh kroz prozor, stalno to radi kad je sve u redu, a ja posle moram da čistim njegov nered.“

„Kako misliš opet?“

„Stalno mu se vraća. Oni su cimeri.“

„Đavolska posla.“

„Sumnjam, pre bi rekao da je Božja volja.“