#347

Na pozorišnoj sceni nalazi se nekoliko grupa ljudi. Snop svetlosti reflektora obasjava različitu grupu onim redom kojim narator izgovara svoj tekst. Publika je u mraku.

„Svet je skup usamljenih ljudi koji očajnički vape za ljubavlju, poštovanjem i priznanjem drugih usamljenih očajnika koji žive u svom svetu nesnađenosti i nepoznatih očekivanja koja se, ako se ikada dogodi da se pozitivno realizuju, rasprše poput balona od sapunice i nestanu kao da nikada nisu ni postojala. Iz tog sveta očajnika, izuzeta su deca, ljubavnici, ludaci i ljudi na samrti. Deca su srećna jer nemaju izbor. Put ispred njih neosvetljen i nepoznat, i jedino što je osvetljeno na tom putu su oni sami. Ljubavnici su srećni jer su skrenuli za trenutak s poznate staze sudbine u nepoznati ukradeni rajski ćošak u kome će se začeti zrno griže savesti. Kao i deca, ljubavnici otkrivaju novi svet. Ludaci, naravno ne znaju da su ludi i potpuno su skrenuli s linije života, igraju se u dvorištima koja nastaju brzo koliko i nestaju. Kao i deca, ludaci vide ono što drugima promiče u mraku. A u mraku sve dobija puni sjaj. Osobe na samrti su sve iste u tom trenutku: i deca i ljubavnici i ludaci. I nemaju ni najmanju predstavu kuda sve ovo vodi. Šta li je iza zavese? Možda druga zavesa?“

Gasi se svetlo. Pozornica ostaje u mraku.

…

Pali se svetlo i osvetljava scenu. Na sceni se nalaze svi pomenuti. Izmešali su se međusobno tako da sada čine jednu grupu. Ispred njih stoji narator koji postavlja pitanje publici:

„A vi, jeste li vi deca, ludaci, ljubavnici ili vam se umire? Jeste li srećni ili i dalje čekate da ljubav, poštovanje i priznanje koje svakako neće doći?“

…

Svetla su osvetlila publiku. Misleći da je kraj predstave, publika je uključila svoje mobilne telefone i ekrani tih telefona bacili su svetlost na lica onih koji su do malopre sedeli u mraku sažaljevajući očajnike iz predstave. Niko im nije rekao da se predstava nije završila i da je poslednji čin u njihovim rukama.