#079

NEKE PRIČE SU TOLIKO ISTINITE DA PRESTAJU DA BUDU PRIČE. OVO JE JEDNA OD NJIH.

„Bili jednom dvoje roditelja. Bili su sanjari. Imali su dvoje dece i podočnjake.“

„Toliko sam dugo budan da počinjem da verujem da sam zmaj.“

„Nisi sto posto, ja sam zmajica, ti si budan tek pet dana. Ja sam budna sedam.“

„Da li možemo da izađemo iz rova? Moram da spavam, hajde da se predamo, ne sećam se zašto smo uopšte i započeli ovo.“

„Hteo si decu, hteo si da se zaposliš, hteo si… šta si ono još hteo, meša mi se stvarnost i san. Kako se ti ono beše zoveš?“

„Ko? Jel’ sad dan ili je noć? Hajde da prodamo sve, ješćemo manje, ti možeš da dojiš decu još nekoliko godina, to će biti ušteda.“

„Žene zmajevi ne doje, odjebi. Jesi li bio na pijaci? Pojavile su se rotkvice.“

„Hajde da se vratimo da živimo kod roditelja, neka ovi žive sami…“

„Moji su promenili i prezime i adresu, ne znam gde su, tvoji su mrtvi.“

„Sranje. Znaš da sam sanjao budan kako spavam i sanjam da spavam. Ne znam ni da li sam se probudio ili sam i dalje budan?“

„Ne sanjaj budalo, nema spavanja. Zamisli da si leptir.“

„Zašto leptir, leptiri ne spavaju?“

„Ne, oni su šareni i lepi.“

„Ti si luda.“

„Nisam. Ja sam zmajica.“

„Odoh na posao, malo da se odmorim.“

„Važi, ali sledeći vikend ja radim! Zmaju gde si? Već si odleteo? Zmaju?“

I ŽIVELI SU UMORNI DOK SE DECA NISU ODSELILA. PODOČNJACI SE NISU ODSELILI.